Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić-prokleta avlija

Mesto i vreme radnje: carigradski zatvor Prokleta avlija,

Zima je. Prevladava samo jedna boja - bela. U toj belini postoji samo jedna staza. Staza kojom je išla pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josić, mladi fra Rastislav Popisuje se imovina fra Petra. To je većinom raznovrstan alat. Još pre tri dana on je ležao na tom krevetu, a sada ga više nema. Najviše nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je često pričao događaje iz svog Šivota. Najviše je pričao o carigradskom zatvoru gde je bio zatvoren ni kriv ni dužan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojica i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vernika i svećenika iz Albanije koje je bilo upućeno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoša je pobegao, a pošto u Carigradu nije bilo drugih svešenika iz tih krajeva uhvatili su fra Petra. Dva meseca bio je pod istragom, a da ga niko nije ni saslušao.

Bio je zatvoren u zatvor poznat kao Deposito ili Prokleta avlija kako je zove narod. Ta Avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prestupnika. Od dečaka koji su sa štanda ukrali smokvu do višestrukih ubica. Tu dolaze i tzv. prolaznici koji su upućeni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz Avlije odlaze kuši ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorište, bez trave. Po danu zatvorenici se šetaju po dvorištu, a po noćci odlaze u ćelije - petnaest do trideset u jednu. Ali, ni po noći nije mirno. Zatvorenici pevaju, svašta dovikuju i svađaju se te često dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz ćelija i stvaraju male skupove gde pričaju o raznim stvarima. Najviše se ljudi okuplja oko malog ćovećuljka Zaima koji je uvijek pričao o ženama i svojim mnogobrojnim venčanjima. Neki su ga slušali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili Ĩim bi on počeo pričati.

Sam položaj Proklete avlije bio je čudan jer se moglo videti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao videti. Obično je bilo lepo vrieme. Ali, nekad se nebo naoblacilo, počeo je duvati južni vetar donoseći zadah truleži smrad iz pristaništa. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraženi i ljuti. Čuvari su pokušavali izbegavati sukobe jer su i oni bili razdraženi, ali bilo je nemoguće uspostaviti red. Kada je poduvao severni vetar, sunce grane, svi su ponovo izašli na dvorište zaboravljajućci svađe i prepirke. Upravitelj tog zatvora bio je Latifaga zvan Karađoz. Otac mu je bio nastavnik u vojnoj školi. Kao dete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promenuo, čak i fizičcki. Napustio je školu i počeo se družiti s raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predložio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamenik upravitelja Proklete avlije i upravitelj. U hvatanju prestupnika pomogla mu je njegova prošlost jer je poznavao njihova okupljališta. Latifaga je imao kuću iznad Avlije i mnogim je stazama mogao doći od kuće do Avlije i obrnuto tako da nitko nije znao gde će se pojaviti. Niko nikad nije znao kako će se ponašti i uvek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje želi. Česte su bile i pritužbe na Karađoza, ali svi su znali da samo on može upravljati Avlijom.

Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zaštitio od tučnjava fra Petar je izabrao jedan zabačen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva građanina iz Bugarske koji su ga primili bez reči. Fra Petar je zaključio da su to bogati ljudi koji su verojatno bili žrtve pobune u njihovoj zemlji. Posle nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedeći dan probudio prvo što je video bila je knjiga i nije mogao verovati. Lice novopridošlog mladića bilo je belo, bledo. Oko oćiju je imao tamne kolute. Razgovor je počeo sam od sebe. Mladić se zvao Ćamil. Cesto su razgovarali, a onda su po njega došli neki stražari. Bez reči su se oprostili, a prazno je mesto brzo bilo popunjeno. To je bio mršav, tanak čovek. Bio je Židov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o Ćamilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je počeo pričati. Calim je bio čovek mešane krvi. Otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog Grka. Imali su jedno dete, devojčicu. Kada je devojčica imala osam godina, Grk je umro. Njegovi su rođaci hteli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti,ali ona se branila. Otišla je u Atenu da bar tamo spasi nasleđe. Kada se vraćala nazad, umrla joj je ćerka. Mornari su leš hteli baciti u more jer donosi nesreću, ali majka nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti još jedan leš u koji je stavljen neki teret. Leš s devojčicom bačen je u more, a drugi je dat mami koja ga je pokopala. Svakoga je dana žena odlazila na grob, ali postepeno bol se smanjivala kad se dogodilo nešto neočekivano. Žena prvog oficira saznala je tajnu o devojčici i ispričala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvađale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispričala drugima. Tako je priča doýla i do udovice koja je tada htela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi Grci su prosili lepu udovicu, ali ona se udala za nekog Turčina, Tahir-pašu, sa njim imala sina i ćerku. Sin je bio snažan, a ćerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sledeće godine. Sin koji se zvao Ćamil sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao. Jedne je zime umro i Tahir-paša, a mladic je ostao sam s velikom imovinom i bez bliže rodbine. Jednog je dana ugledao jednu Grkinju i odmah se zaljubio. Ona je volela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za Turčina pa su je odveli i udali za nekog Grka. Posle toga Ćamil je dve godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i čitao knjige. Tada su počele glasine da su Ćamilu udarile knjige u glavu i da se poistovetio s nekim mladim princem. To se pročulo i Ćamila je uhvatio valija izmirskog vilajeta jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su zarobili Ćamila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli ništa napraviti pa je Ćamil odveden u zatvor. Karađoz nije voleo političke zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Već drugi dan čovek kojeg je poslao kadija izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoi i da mu se da posebna soba što je i ušinjeno. Idućih je dana fra Petar hodao dvorištem, ali nije vidio Ćamila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio Ćamil. Oboje su osetili da se njihovo prijateljstvo povećalo. Odjednom Ćamil počne pričati istoriju Džem- sultana(onaj s kojim se poistovjetio).

To je bila priča o dva brata. Jedan je bio mudriji i jači, a drugi čovek zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Ta su dva brata došla u sukob kada im je 1481. g. na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlađi Džem guverner Karamanije polagali su pravo na prestolje. Džem je na svom dvoru stvorio krug pesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar plivačc i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Džem je izgubio i pobegao u Egipat i ponovo organizovao napad, ali ponovo je izgubio. Tada je pobegao na otok Rod gde je bilo sedište nekog katolickog reda i gde je zatražio utočište. Primio ga je Pierre d'Aubusson i dočekao s carskim počastima te predložio da ode u Francusku. Džem je na to pristao, ali kada je došao nisu ga pustili na slobodu nego držanli zatočenog u tvrdim gradovima. Oko Džema stvorile su se razne spletke. Bajazit je d'Aubussonu dao novce da Džem ostane u zatočeništvu, a papa mu je ponudio mesto kardinala. Nakon osam godina Džem je dan papi, a d'Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. Španjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Džema. Papa je to učinio, ali Džem se brzo razbolio i umro. Njegovo je telo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim počastima. Dok je Ćamil to pričao fra Petar ga često nije mogao slušati i pratiti, ali Ćamil to nije ni primećivao. Jednog se dana Ćamil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod Ćamila došli neki činovnici, da je došlo do svađe i obračuna. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premešten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar često razmišljao o Ćamilu. Jednom dok je tako razmišljao neko mu je u ruku stavio poruku da ce za dva dana biti osloboden. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gde je živio osam meseci, a onda je pušten i otišao je u Bosnu.

I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susedne sobe dopiru glasovi: Dalje! "Piši: jedna testera od čelika, mala."